Грачаница је сеоско насеље које се налази на 8. километара југоисточно од Приштине, на магистралном путу за Гњилане. Од 1999. године ово место је седиште српске енклаве која броји преко 12.000 становника. У њему се налази један од најпознатијих средњовековних манастира Грачаница, задужбина Светог краља Милутина.
Насеље је на реци Грачанки, десној притоки Ситнице, у њеној проширеној долини испод Грачаначког језера и јаловишта рудника олова и цинка Кишница-Ново Брдо. Окружују га брда Велетин (874 km), Стежевац (796 km) и коса Грасновик. Два километра југозападно од насеља налази се археолошко налазиште Улпијана.
Грачаница се први пут помиње као Гразаниза 1303. године у једном писму папе Бенедикта ИX барском надбискупу Марину везано за католичку парохију у Јањеву и рударску колонију Кишница изнад Грачанице. Под данашњим именом први пут га помиње краљ Милутин 1321. године у Грачаничкој повељи која није сачувана у папиру, али јесте на зиду унутар манастира издатој поводом оснивања манастира. При продирању Аустријанаца преко Косова до Скопља 1689. године, насеље је било напуштено, а после њиховог поновног похода (1737) је сасвим опустело. Око 1840. населили су га Албанци из села Мрамора. Иако у њему није било ниједне српске куће, забележено је да се у манастирској порти одржавао сабор о Великој Госпојини, јер су околна села била српска. Албански насељеници из Мрамора одржали су се ту око тридесетак година.
Изнад насеља Грачаница и изнад манастира, на реци Грачанки, налази се велико јаловиште рудника „Кишница“ и „Ново Брдо“ које је средином осамдесетих година претило да пробије брану и поплави село. Захваљујући протестима грађана, јаловиште је затворено, а насеље Бадовац, које је било непосредно уз њега, пресељено изнад Грачанице на коси према селу Сушица.
Поред Манастира Грачаница, у центру насеља се налази и споменик изгинулим ратницима из Балканских и Првог светског рата, а у близини насеља је и испосница св. Луке, у Кишничком потоку, и ранословенска некропола Гладнице, у њивама поред Грачанке, источно од манастира.
За време НАТО бомбардовања, први пројектили су погодили велико подземно складиште муниције у брду Стрњик, на североистоку Грачанице; две недеље су одјекивале експлозије испод земље и горео војни материјал, од чега је страдало неколико грачаничких кућа.
Док је била село Грачаница је имала Доњу, Горњу и Школску махалу. Данас, десет година након доласка међународних снага, силом прилика, постала је административни, здравствени, образовни и културни центар Срба централног Косова. Захваљујући великом приливу албанског становништва у околна насеља и град Приштину и експанзији дивље градње, она је спојена са Приштином, али у самој Грачаници нема албанаца.
У Грачаници се на Видовдан одржава велики народни сабор, уз служење литургије косовским јунацима, а уочи Видовдана Видовданско песничко причешће.
Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима, како у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица Липљанске епархије. Управо по манастиру Грачаници, ова епархија је понекад називана и Грачаничком.
Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.
